Metodologija APSART-a predstavlja sistem vežbi, improvizacija i igara, nastalih kao spoj iskustava brojnih pozorišnih stručnjaka i pravaca. Iskustva koja su se u radu sa specifičnim društvenim grupama pokazala kao najdelotvornija, integrisana su u dinamičan i otvoren metodololški sistem koji se neprestano dopunjava, usavršava i prilagođava. Ovaj sistem je proveren u radu sa decom, studentima, osuđenicima, adolescentima sa psihičkim problemima, zavisnicima od droga i drugim društvenim grupama.

Mogući tok

Prva faza rada se fokusira na razvoj grupe što je preduslov za dalji rad: vežbe upoznavanja, komunikacije, poverenja, osetljivosti, pokreta, glasa i kroz učenje slušanja, saradnje i podrške drugima stvara se stimulativna i bezbedna sredina u kojoj smo spremni da rizikujemo, da se otvaramo, pravimo greške i probamo iznova. Zatim se zajednički eksperimentiše i istražuju pravci u kojima će projekat krenuti kao i poruke i način na koje će biti prenesene (paralelni rad na formi i sadržaju). Ovaj proces je nelinearan i otvoren; praktične vežbe se smenjuju sa diskusijama, radi se na intenzivnoj razmeni iskustava, mišljenja, ideja, i stavova u sredini koja daje podršku i u stanju je da odgovorno analizira. Vođa radionice poštuje kontekst i odluke grupe i ne nameće sopstvena rešenja. Polazište se ne ograničava unapred pripremljenom temom, već se učesnicima omogućava da do svojih tema dođu kao grupa.

U istraživanju se mogu koristiti različiti stimulusi – igra, lično iskustvo, tekst, film, skulptura, slika, muzika, maske, fotografija, pokret, ples, zvuk, improvizacija. Eksperimentiše se sa novim odgovorima na stare situacije i uobičajenim ulogama i identitetima. Učesnici se podržavaju da sposobnost kreativne transformacije koju istražuju tokom radionica, transponuju u svoje lično svakodnevno iskustvo.

Tokom procesa može, ali i ne mora da nastane predstava. Ona je kolektivni proizvod grupe u svakom smislu što se vidi kako u kreativnom doprinosu procesu stvaranja tako i u smislu ispunjavanja ličnim sadržajima. Ona u jednom trenutku postaje apsolutni fokus grupe, centar oko koga se udružuju kreativni i motivacioni potencijali. Ona je zapravo proizvod jedinstva grupe ali i sredstvo kojim grupa želi da izvrši određeni uticaj na publiku/društvenu zajednicu i prenese joj neku poruku…

Prednosti rada

Primenjeno pozorište i drama koriste učenje kroz iskustvo na jedinstven i moćan način. Zbog toga ova metoda ima značajnu prednost u odnosu na metode zasnovane samo na diskusiji i razgovoru. Sadržaj razgovora se lako zaboravlja za razliku od iskustva činjenja koje se zaboravlja znatno teže a naročito ukoliko je to činjenje u vezi sa nečijim ličnim životnim iskustvom.

Još neke od prednosti ovakvog načina rada su:

  • Ličniji pristup. Primenjeno pozorište i drama omogućavaju da učesnici predstavljaju karaktere i situacije iz ličnog života i iskustva. Takođe im je omogućeno da se ogledaju jedni u drugima i proveravaju gledajući i analizirajući druge – što može imati veoma pozitivan uticaj.

  • Podsticanje neverbalnih formi izražavanja. Primenjeno pozorište i drama se ne oslanjaju na dramski tekst i ne zahtevaju obavezno verbalnu sposobnost. Mnoge vežbe imaju neverbalni karakter, tako da osobe sa smanjenim verbalnim sposobnostima takođe dolaze do izražaja.

  • Aktivnost i spontanost. Primenjeno pozorište i drama su veoma pogodni za aktivne osobe. U igrama i vežbama učesnici su motivisani da aktivno učestvuju i time vežbaju osnovne socijalne veštine npr. saradnju, poverenje, toleranciju, samokontrolu kao i mnoge druge.

  • Usmerenost na mišljenje, emocije i ponašanje. Primenjeno pozorište i drama se obraćaju ličnosti u celini i uzimaju u obzir misli, osećanja i ponašanje u jednakoj meri. Osvešćivanje emocija, razgovor o njima, prikazivanje i proživljavanje emocija na siguran i sadržajan način donosi ogromnu korist učesnicima i povećava njihovu sposobnost za adekvatno ispoljavanje istih.

  • Praktičnost i trenutnost. Primenjeno pozorište i drama je praktično i efikasno sredstvo u istraživanju destruktivnog ponašanja i vežbanja alternativnih modela ponašanja. Zbog toga što drama izaziva emocije i sećanja na snažan i trenutan način, učesnik je u boljoj poziciji da osvesti i otkrije misli i osećanja vezana za neki događaj.

  • Mogućnost vežbanje. Dramski pristup se koristi i da pomogne učesnicima u artikulaciji tela, pokreta, učenju i testiranju novih veština i novih uloga.

Tehnike

Neke od tehnika koje koristimo u radu su:

  1. Generalne igre i vežbe (učenje imena; izgradnja grupe, poziv na lično otkrivanje, promovisanje poverenja, rešavanje problema i saradnja, podizanje energije; vežbanje koncentracije; vežbanje pamćenja; komunikacija; pouzdanost; imaginacija…)

  2. Igre i improvizacije sa fokusom na emocionalnu pismenost

  3. Aktivni posmatrač (vežbe i imrpovizacije u kojima oni koji posmatraju aktivno učestvuju sa komentarima i intervencijama u sceni)

  4. Zamrznute slike (statične slike stvarnih ili izmišljenih situacija i karaktera. Koriste se za istraživanje razmišljanja, osećanja i ponašanja karaktera)

  5. Role play (igranje određene uloge više nego karaktera. Cilj nije uverljivost lika već tačnost situacije i postupaka. Može se izvoditi na tri načina: u ulozi ja , stvaran lik i izmišljen lik)

  6. Tehnike „Teatra potlačenih“ – Augusto Boal (tehnika statua, forum scene, forum predstava)

  7. Tehnika „Duga želja“ – „Rainbow of desire” – Augusto Boal (tehnike koje se koriste za otkrivanje unutrašnjih opresora, Cop in the head…)

  8. “Jo Blagg” tehnika prof. James Thompsona (tehnika koja se koristi u radu sa maloletnim delinkventima, osuđenicima i mladima koji imaju problema sa ofanzivnim, destruktivnim ponašanjem)

…i mnoge druge…

 

Sve ove tehnike se kombinuju, prilagođavaju i izvode u zavisnosti od vrste grupe, od fokusa problema, od povratne reakcije učesnika, kao i od vremena kojim se raspolaže za rad u jednom ili više ciklusa radionica.

Primenjeno pozorište je primenjivo u svakom kontekstu, na svakom mestu, sa svakom grupom i u veoma različite svrhe. Od rada sa decom u školama, decom i odraslima sa posebnim potrebama, osoba sa invaliditetom, osuđenicima, maloletnim prestupnicima, zavisnicima, zaposlenih u nekom kolektivu…

 

Ciljevi

Kroz sistem različitih igara, fizičkih vežbi, dramskih vežbi, improvizacija, analiza i razgovora, kreativnih zadataka ostvarujemo sledeće ciljeve kod polaznika dramske radionice:

  • Razvoj samopoštovanja i samopouzdanja

  • Razvoj emocionalne pismenosti i inteligencije

  • Razvoj i unapređenje komunikacijskih sposobnosti

  • Osvešćivanje ličnih postupaka i odgovornosti

  • Otkrivanje posledica određenih modela ponašanja

  • Razvoj i podrška ispoljavanju kreativnih potencijala